Ovaj put neću uopšte da pričam o činjenicama. Svi se bave činjenicama, a nikako da se dogovore o istini. Tako smo videli da se istim činjenicama mogu dokazati sasvim suprotne stvari, a uz to, ne zaboravimo da danas niko neće ni da čuje o činjenicama. Svako ima neku tamo svoju istinu, svoje medije, i neće da čuje laži drugih. Istine se u društvenim laboratorijama proizvode serijski - gde se duša i ideje pretapaju u jednu drugu, samo sada u modernijem dizajnu i tehnologiji. Ipak, alhemija ostaje ista.
Ispričaću vam jedan vic. Da znate - oni su mnogo ozbiljniji nego politika; mnogo ozbiljniji i od naše nauke. Bar od naše politike i nauke. Kad kažem naša, mislim stvarno na našu balkansku politiku koja se vodi sa ove i sa one strane plota. Potpuno je neozbiljna. Ozbiljne su samo posledice.
Tako, trči čovek za autobusom, a neki prolaznik mu dobaci da mu je džaba što trči, jer nema šanse da ga stigne. Ma moram, ja sam, vozač, odgovori mu nesretnik, trčeći kao lud za autobusom! U autobusu, koji ide u sunovrat, vlada potpuno veselje. Unutra svi pevaju - patriotske pesme naravno, te većina pije. Niko ne primećuje da vozača nema. Niko ne vidi ponor.
Dok, u filmu "Ko to tamo peva", putnici nisu uopšte veseli, naprotiv, veoma su sumnjičavi. Ali to je stari film. U njemu niko ne veruje da je Miško, vezanih očiju, vozio autobus čak dva kilometra. Pavle Vujisić se ljuti što mu putnici ne veruju, te ispade lažov, a njegov priglupi sin bi da to njima odmah dokaže, to jest, da opet vozi stari autobus vezanih očiju.
"Ta nemojte molim vas, recite da verujete...“ mole svi nevernog Tomu među putnicima. Ama, baš svi verujemo, zaklinju se oni.
A zašto ja to Vama pričam kad pred sobom imam, uz obavezu da odgovorim, sasvim ozbiljno, i potpuno legitimno Vaše pitanje koje se odnosi na voz, i ROSU snage? Naime, Vi me gospodine Antoniću pitate "da li je nedavna intervencija ROSU severno od Ibra možda ipak bila preterani odgovor na 'brendirani voz' i time značajno doprinela eskalaciji nepoverenja i sukoba?” Je l' menja nešto ako Vam kažem - jeste? Je l' menja nešto ako Vam kažem - nije?
Ja bih da Vam odgovorim pitanjem na pitanje. A šta bi bilo da ROSU snage nisu intervenisale? Gde bi završio taj veseli i, po svemu sudeći, pijani voz, što od pića, što od ekstremizma, nakićen srednjovekovnom ideologijom, koji bi da postigne ono što vojska, paramilitarci, pa ni policija, nije uspevala? Da li bi to ohrabrilo one snage koje su pokrenule voz, a koje, po svemu sudeći, nisu bile iz zvanične Srbije? Bilo ko da je zaustavio taj nesretni voz, da li je prekršio neko nepostojeće pravo na provokaciju od svojih suseda, ili je on ipak učinio dobru uslugu za oba naroda?
Bez obzira je li to bio predizborni voz, što je više verovatno, ili je to kapitulantski, kako Vi kažete, moj uvaženi sagovorniče, posledice su mogle da budu dalekosežne.
Sad, ma koliko da su naši političari cirkuzanti - koji bi da zabavljaju raju dok ih žedne ne prebace preko vode, ja mislim da je uvek bolje da se takva provokacija spreči da se razmahne, jer to uvek može da se pretvori u tragikomediju širih razmera. Uvek je teže kontrolisati, nego pokrenuti sukob. Vatru je teže ugasiti, nego zapaliti, jer za to su dovoljni jedna šibica i jedan piroman.
Moj uvaženi kolega, među nama još postoji strah, predrasude, zablude, ali i raznorazni interesi koji se tu skupljaju u već poznati geopolitički čvor. A to je ozbiljna stvar, koja ne može da se prepusti samo političarima.
A sad uvaženi sagovorniče da popričamo o nama i našoj odgovornosti. Nije li sasvim razumljivo da je na politici da pregovara i da donosi odluke, a šta je naša odgovornost?
Ko bira političare? U glavama naših glasača još postoje zidovi, postoji potreba za zidovima, podelama, postoje predrasude, postoji istorijsko pamćenje... Naša odgovornost je da te zidove rušimo, da maglu rasteramo, da glave razbistrimo i to sve iznutra. Jer ma šta da je bilo, uvek treba negde staviti tačku, i početi graditi, proizvoditi, živeti u miru i razvijati se. Jedina mogućnost koju imamo jeste da biramo između prošlosti i budućnosti, između mira ili rata, između saradnje ili osvete. Valjda vidimo kako sa svih strana dolazi naoružanje, i veliki bi da se razgraniče baš na našim njivama, gradovima. Ne verujete da prošlost može da se ponovi? Ja mislim da može, ako ne budemo gradili odnose, nego se budemo cenkali i pomerali granice. Ovo bih da zaključim sa ironijom iz “Ko to tamo peva”.
"A pre dve godine, moj Miško je vozio pola kilometra u rikverc," hvalio je Pavle Vujišić, svog "sina". "Ma ko u rikverc," navali opet da se buni neverni Toma iz publike, al' mu hitro začepiše usta. Ostali su samo klimali glavom i ponavljali: "Verujemo, verujemo". Može li sve to da se opet sunovrati, al' u rikverc? Hoćemo li klimnuti glavom i reći, da verujemo, ili ćemo da kažemo da ne verujemo? Mora se priznati da izbor nije nikakav.
Intelektualci imaju svoju dužnost. A to je da promene paradigmu...! Na kraju krajeva, svejedno je da li je vozač priglup, pijan, ili je, ipak, samo kamikaza. Važne su pruge, i barikade u našim glavama!
Na kraju, moje pitanje: Da li verujete da je moguće da zvanična Srbija, bez pregovora, ponudi Albancima u Preševskoj dolini Asocijaciju, istu kakvu traži za Srbe na Kosovu?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala "KoSSev" nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
